Razgovor sa Sretenom Krstićem

Violinista svjetskog renomea Sreten Krstić prihvatio je nedavno naš poziv da ponovo učestvuje u radu 11. Ljetnjeg kampa za kamernu muziku. Krstićeva karijera je po mnogo čemu neobična – poslije uspješnog školovanja i prvih nagrada na internacionalnim takmičenjima mladih violinista, započeo je karijeru koncertmajstora u Minhenskoj filharmoniji 1980. godine, u kojoj je ostao skoro četrdeset godina na istoj poziciji. Osnovao je brojne kamerne ansamble u okviru filharmonije: gudački sekstet i orkestar solista Minhenske filharmonije, trio Gasteig i druge. Poslednjih deset godina predvodi slavni orkestar Zagrebački solisti. Predlažemo da pročitate intervju s umjetnikom koji je nastao prošlog ljeta na Lovćenu, tokom njegovog boravka i rada u okviru Ljetnjeg kampa za kamernu muziku.

Možete li nam reći nešto više o vašim počecima sviranja violine? Da li postoji tradicija u porodici ili nešto slično što vas je zbližilo s muzikom?

Ne postoji ništa spektakularno, definitivno. U osnovnoj školi, učitelj muzičkog bi testirao učenike kako bi vidio da li neko ima talenta i uputio bi ih u muzičku školu.  Ja sam se našao u tom izboru i krenuo u muzičku školu gdje su na osnovu mojih fizičkih atributa u tom trenutku odlučili da bi mi violina najviše odgovarala. Zatim sam počeo da sviram, brzo sam napredovao. Međutim, kada je moj otac shvatio da meni to zapravo baš dosta dobro ide i da ću na tome i da završim, onda se zabrinuo. To su bile kasne pedeste i rane šezdesete godine kada su “prava” zanimanja bila doktor, advokat, inžinjer. Moja tri godine starija sestra koja je svirala klavir nije imala očevu podršku da nastavi da se profesionalno bavi muzikom i dan danas pati zbog toga. Zatim, kada sam ja došao na red, bila je ista priča. Međutim, moja majka me podržala da sviram violinu i odlučila da mi pomogne ukoliko ne budem mogao da živim od sviranja. Pošto je rodom iz Niške Banje, gdje su postojale različite kapele u kojima se sviralo, mama je u mladosti često slušala i zavoljela  violinu. Tako je  ona odlučila o tome. Inače, ko zna gdje bih danas bio i šta bih radio. Eto, to je jedino interesantno, ostalo je išlo standardno – školovanje, takmičenja i put koji mi se  otvarao na moju sreću. U srednjoj školi sam došao u prave ruke, kod jedne profesorice koja je bila učenica profesora Petra Toškova. Kasnije sam i ja studirao u njegovoj klasi u kojoj je takođe bio i Jovan Kolundžija. Išli smo istim putem i to je bilo dosta uspješno. Pošto je profesor Toškov nestao preko noći, na kraju sam diplomirao u klasi Aleksandra Pavlovića, što je u stvari za mene bilo baš dobro. U Toškovoj školi učenik je baš psihoderan, virtuozan, ali to je više išlo u tehničkom smjeru, dok je Pavlović imao jedan potpuno drugačiji pristup – prvo je išla muzika pa je onda rješavao tehničke probleme. Ta kombinacija je bila odlična za mene.

On je htio i da budete njegov asistent, je li tako?

Bio sam njegov asistent nekoliko godina, ali se onda desilo da sam otišao u Njemačku. Moja prva žena flautistkinja Irena Grafenauer je dobila zaposlenje u Bavarskom radiju. Kasnije sam ja dobio mjesto u Minhenskoj Filharmoniji.

Da li smatrate da je Vam je plasman na festvalu Muzičke omladine 1976. godine otvorio vrata ka međunarodnoj muzičkoj sceni?

Mislim da nije. Sada kada gledam unazad mislim da mi ta nagrada nije nešto specijalno značila. Obezbijedila mi je par turneja i to po Francuskoj, Azurnoj obali, ali mi se nije baš zbog toga otvorila svjetska karijera. To je u tom trenutku bio jedan značajan  detalj u mom profesionalnom životu. Više bih rekao da su mi se vrata međunarodne muzičke scene otvorila odlaskom u Minhen. 

Da li smatrate da takmičenja i festivali danas imaju isti uticaj na karijere mladih muzičara kao nekada?

Mislim da je to postalo potpuno irelevantno ne samo danas već mnogo godina unazad. Imate pobjednike na raznim takmičenjima za koje niko nikad kasnije nije čuo.

Šta nam to govori?

Pa govori nam da pobijediti na nekom takmičenju ne znači da će neko napraviti svjetsku karijeru. To je stvarno individualna stvar, kako se ko probije i progura. Ta sama nagrada donese nešto, kako kome; novac prije svega, u tom momentu, nekome dobro dođe, ili možda par koncerata ili recitala sa nekim orkestrom. Međutim, i to prođe. E sad, pitanje je da li ćete imati sreće da vas čuje neki menadžer koji će vam razvijati karijeru ili slično. Prije su postojala takmičenja “Čajkovski” ili “Kraljica Elizabeta” na kojima je prva nagrada značila sve.

Da li smatrate da to ima veze sa hiperprodukcijom takmičenja?

Ima, definitivno. Činjenica je da ima milion takmičenja za koja nikad nisam ni čuo, kojekavih sitnih, srednjih, velikih. Definitivno kvanitet je uticao na obezvrijeđivanje toga.

Tokom Vašeg angažmana u Minhenskoj filharmoniji sarađivali ste sa brojnim velikim dirigentima. Šta su neke od najvećih lekcija koje ste od njih dobili, kako u muzici tako i u životu?

Imao sam sreću da je te 1989. godine, kada sam otišao u Njemačku, dirigent Minhenske filharmonija postao Serđu Čelibidake, i  da sam posle pola godine dobio mjesto u orkestru. Moram da kažem da je prva audicija koju sam polagao, bila za vođu drugih violina, koje je tada bilo jedino slobodno mjesto,  koju sam ja naravno položio. Na tom mjestu sam radio nekih godinu i po dana, ali su svi već znali da sam “prekvalifikovan” za tu poziciju i bilo je jasno da ću otići prije ili kasnije. Srećom, jedan koncertmajstor je otišao i otvorilo se to mesto. Opet sam došao na audiciju i upao. To je tada bio jedinstven slučaj u Njemačkoj jer niko nikada nije prešao iz drugih u prve violine a kamoli iz drugih na mjesto koncertmajstora. Uz to, u tom trenutku bio sam najmlađi koncertmajstor u zemlji. To je takođe kuriozitet, ali tako je bilo. Dirigent Čelibidake je definitivno imao najveći uticaj na mene.

Kakav je bio njegov način rada?

On je bio dosta isključiv, ali je bio fantastičan učitelj. Učitelj koji je servirao sve što treba da znate, samo ga je trebalo slušati i shvatiti. Jasnije nije moglo da bude. Kod njega je sve bilo jasno, za sve je imao objašnjenje. Nije bilo  “E ovde sviramo forte zato jer ja tako hoću”, kao što dirigenti znaju nešto da promijene iako to ne piše u notama, nego su to negdje čuli i sl. Za sve što je htio, imao je objašnjenje i konkretan razlog, uzrok i posledice. Uvjek se znalo ko koga u orkestru  sluša i zašto, zbog čega se na pojedinim mjestima svira jače, zbog čega tiše, sve je to bilo jasno. Znao je da objasni i moglo je da se nauči puno stvari od njega o muzici, ko je htio.  Govorio je da zna sve što hoće da dobije od orkestra, da čuje to šta hoće, ali i da je isto svestan da mi u okrestru to ne znamo i da treba tek da naučimo. Ponekad je bio nestrpljiv pa je imao oštrije reakcije. Neki muzičari su lično shvatali njegovu kritiku i onda je tu bilo problema.  Mislim da sam od njega definitivno najviše naučio. Posle šesnaest godina, koliko je dirigovao Minhenskom filharmonijom, svi dirigenti koji su dolazili poslije njega nijesu mu bili ravni ni po znanju ni ljudskosti.

Pored velikih orkestara, svirali ste u različitim kamernim ansablima od kojih ste mnoge osnovali, ali i kao solista. Da li postoji neki žanr u kojem se više pronalazite i koji posebno volite da svirate?

To je apsolutno kamerna muzika. To je moj život, to sam ja. Solistička muzika je divna, volim je ali interakcija koju imate u kamernoj muzici u bilo kom sastavu, makar i u duu,  je nezamjenjiva. To je nešto što me ispunjava, zajednički rad, stvaranje, reakcija, proces rada i neizvjesnost ishoda, sve je to uzbudljivo.

Koji  muzički stil volite da slušate?

Rock and roll, pa zna se (smijeh). Ja sam stari roker, Led Zepelin, hard rok i td. Maloprije sam se smijao dok smo radili kvintet, pitao sam studente da li znaju koje je najljepše mjesto u Bruhovom violinskom koncertu? Oni navode razna mjesta u solističkoj dionici, a ja im kažem da je to tutti mjesto,  u sredini prvog stava – čisti rokenrol, ne može bolje.  Klasiku nikada ne slušam sam, već rok i pop.

A da svirate?

Priznajem, ja sam romantična duša. Ne mogu da se nađem u modernoj atonalnoj i eksperimentalnoj muzici.  Muzika mora da ima melodiju i harmoniju a to ide tako sve do  Šenbergovog prvog perioda.

Živimo u dobu u kojem su nam muzički sadržaji posredstvom interneta dostupni u svakom trenutku. Smatrate li da je to loša okolnost za muziku i muzičare ili suprotno?

Razvojem tehnologije čija je posledica YouTube, možete da ukucate i slušate šta hoćete, kad hoćete i istovremeno da gledate, što znači da više nije obavezno otići na koncerte – e to mi je krivo. U tom smislu to smatram manjkom. Nije svejedno da li slušate koncert u sali ili ga gledate na telefonu u sobi. Potpuno je drugačiji doživljaj. Zato Čelebidake na primjer, nije nikada htio da se publikuju snimci njegovih koncerata već je onaj ko je htio da čuje njegova izvođenja morao da dođe na koncert. Ipak znam da je na kraju života dao pristanak na to i da su neka njegova izdanja posthumno izašla u javnost.

Kako mislite da će se cjelokupna situacija sa pandemijom u prethodnom periodu odraziti na muzičare, muzička dešavanja, i muzičku scenu uopšte?

Kad bih to znao, kad bi iko to znao, dobio bi Nobelovu nagradu. Šta će biti? Kako se do sada odrazilo? Rekao bih tragčno. Toliko je nepravde u cijeloj toj stvari. Ono što je činjenica je da su svi slobodni umjetnici propali, promijenili profesiju.

Možemo li reći da je profesija muzičara u nekom smislu ovim ugrožena, i gdje je nakon svega motiv mladim muzičarima da nastave da se profesionalno bave muzikom?

To i jeste trenutno pitanje i dilema što da im odgovorim. Manite se muzike – sad učite tehnologiju, za kuvara, nešto što će trebati. Tužno je što je tako. Duhovne vrijednosti i potrebe su zanemarene, sve je to srušeno. Razočaran sam njemačkom vladom i politikom koja je srozala sve to u sekundi, bez pardona. Njemačka koja je kolevka kulture, klasične muzike, koja ima milion orkestara, u svakom selu po orkestar. Nije baš svuda bilo tako drastično, na primer u Hrvatskoj, gde radim sa Zagrebačkim solistima, oni su daleko liberalniji. U udarnom periodu u martu i februaru su svirali koncerte, do aprila, kada je sve stalo. Ali, posle toga smo već imali koncerte sa publikom, ne s puno ljudi ali bolje i 30 ljudi nego lajv stream bez publike. Ne znam kako će to da se završi. Ljudi se snalaze, mnogi rade live-streamove, kućne koncerte. Svako se snalazi kako zna i umije.

Poslednjih desetak godina aktivno se bavite pedagoškim radom kako u okruženju tako i u Evropi. Kako doživljavate novu generaciju violinista i kakav je njihov pristup muzici i izvođaštvu?

Kako doživljavam violinistice – bilo bi tačnije i preciznije pitanje. Vrlo je očigledan trend da violin sviraju žene. To se vidi na audicijama gdje se postepeno mijenjao odnos violinista i violinistica. Danas je čudno ako se na audiciji pojavi jedan violinista. To me tjera da se zapitam, šta interesuje mlade momke u krajnjem slučaju? Manje-više, tako je i sa drugim instrumentima. Činjenica je na primjer, da je sve više kontrabasistkinja nego kontrabasista iako je ovaj instrument dugo smatran pogodnijim za muške izvođače. Kada su mladi izvođači u pitanju, mislim da već godinama pada nivo u obrazovanju, jer profesori nisu na dovoljno dobrom nivou da bi kvalitetno podučavali učenike što se kasnije osjeti u njihovom sviranju. Na sreću ima još toliko talentovanih mladih muzičara kojima čak ni to ne može umanjiti kvalitet već oni sami pronađu svoj put.

U čast 250 godina rođenja Betovena aranžirali ste Prvu simfomiju, Petu simfoniju i Egmont uvertitu za gudački orkestar. Kako ste došli na ideju da napravite nove aranžmane ovih poznatih simfonijskih djela? Da li je aranžiranje nova vrsta izazova za Vas i da li ćete u budućnosti raditi nešto slično?

Kao i svi tokom studija učio sam kontrapunkt i harmoniju i sjećam se da sam čak tada počeo da učim kompoziciju, ali to je kratko trajalo. U simfonijskom orkestru sam naučio da slušam kako zvuče pojedine grupe instrumenata, kako su instrumenti aranžirani i onda je to počelo da me interesuje. Sva djela koja smo svirali sam analizirao s aspekta instrumentacije. Rad sa Zagrebačkim solistima je bio motiv da počnem da se time bavim. Često smo na koncertima svirali iste kompozicije a ja sam želio da obogatimo naš koncertni repertoar. Onda sam počeo da aranžiram kompozicije koje su pisane za drugačije sastave i instrumente. To je bio početak. Prije aranžiranja Betovenovih simfonisjkih djela, aranžirao sam mnoga druga. Aranžiranje me je dosta okupiralo i zaintrigiralo zato što kad neku originalnu kompoziciju obrađujem za drugi sastav, u konačnom stvaram potpuno novi zvuk. To je kao da, na neki način, stvaram novo djelo. To mi je bilo izazovno, novo i istovremeno zanimljivo.

Prvi put ste na Ljetnjem kampu za kamernu muziku na Ivanovim koritima u ulozi mentora. Kakve utiske nosite se Kampa?

Meni djeluje kao raj na zemlji, to je moj lični utisak o ovom ambijentu. Bolje mjesto niste mogli da nađete. Sve je dobo organizovano i raduje entuzijazam mladih ljudi koji se trude.  Uživanje mi je raditi sa njima, gledati njihov razvoj iz dana u dan, podići nešto na određeni nivo za pet dana.  Ideja je odlična. U okruženju nema kampova za kamernu muziku – svi se školuju za soliste, od kojih možda dvoje ostane iz generacije. Baš zbog tog forsiranja solističkog sviranja zapostavlja se kamerna muzika, koja se na žalost tretira kao nešto sporedno.  Meni je kamerna muzika osnova, nauči nas da slušamo jedni druge, da se uklapamo u sastave i mnogo toga još.  Ima soliranje svojih čari, ali kamerna muzika je, za mene, daleko iznad toga.

Lovćen, 4 august, 2021

Mira Popović

Opširnije

POZIV ZA LJETNJI KAMP ZA KAMERNU MUZIKU 2022

Dragi muzičari,

Pozivamo vas da se prijavite na Ljetnji kamp za kamernu muziku koji će se održati jedanaesti put
zaredom na Ivanovim koritima od 30. jula do 7. avgusta 2022.

Prijavni formular uz detaljne informacije o organizaciji ovog projekta možete naći na linku dolje.
Podsjećamo vas da kliknete na SUBMIT, nakon što popunite vašu prijavu.

PRIJAVA

Rok za prijavljivanje je 20. jun 2022.Nadamo se vašem interesovanju i učešću. Dobrodošli!

Opširnije

Završni koncerti Ljetnjeg kampa za kamernu muziku na Cetinju i u Podgorici

Završni koncerti Ljetnjeg kampa za kamernu muziku održaće se na Cetinju 6. avgusta u Kraljevskom pozorištu ‘’Zetski dom’’ u 20:00 i u Podgorici 7. avgusta u Kulturno – informativnom centru ‘’Budo Tomović’’ u 21:00. Na ovim koncertima izvešće se različiti programi kamerne muzike, koje će izvesti raznovrsni sastavi: duo, trio, kvartet i kvintet.

Završni koncerti su ujedno dio manifestacija Ljeto u prijestonici u organizaciji sa Turističke organizacije Cetinje i Podgoričko kulturno ljeto u organizaciji Sekretarijata za kulturu i sport Glavnog grada. Ulaz na oba koncerta je slobodan.

Opširnije

Koncert dua Isak Haračić i Sonja Marković u Ljetnjikovcu Palac

Kamerni duo – violončelista Isak Haračić i pijanistkinja Sonja Marković prirediće koncert u Ljetnjkovcu Palac na Ivanovim Koritima u četvrtak 5. avgusta u 20:00. Na programu koncerta su djela Kamija Sen Sansa (Svita za violončelo i klavir, Op.16; Sonata za vilončelo i klavir br. 1, Op. 32) i Nađe Bulanže (Tri komada za violončelo i klavir).

Pored koncertnih aktivnosti članovi ovog dua su profesionalno angažovani u muzičkim institucijama: Isak Haračić je vođa sekcije violončela u Sarajevskoj filharmoniji, a Sonja Marković predaje klavir u Muzičkoj školi Trebinje. Ovaj duo dobitnik je granta I-Portunus Evropske komisije za učešće na ovogodišnjem Ljetnjem kampu za kamernu muziku. I-Portunus je program koji podržava mobilnost umjetnika, stvaralaca i kulturnih radnika, u cilju povezivanja međunarodnih kulturnih zajednica iz svih zemalja učesnica programa Kreativna Evropa.

Opširnije

Jubilarni Ljetnji kamp za kamernu muziku predstavljen medijima

U društvu naših evropskih partnera predstavili smo medijima program jubilarnog desetog Ljetnjeg kampa za kamernu muziku. Na konferenciji za novinare održanoj 28. jula u KIC “Budo Tomović”, govorili su Maja Popović, urednica muzičkog programa u KIC-u, dr Robert Veber, ambasador SR Njemačke u Crnoj Gori, Loran Gonsalves, direktor Francuskog instituta u Crnoj Gori i pijanistkinja Nataša Popović, profesorica kamerne muzike na Muzičkoj akademiji na Cetinju.

Zahvaljujemo svima na učešću i podršci.

Opširnije

Repertoar Ljetnjeg kampa za kamernu muziku

 Različiti kamerni sastavi, od dua do kvinteta, su u našem programskom fokusu.

Duo: Camille Saint-Saens: Svita za violončelo i klavir, op. 16, Sonata za violončelo i klavir op. 32 br.1; Nadia Boulanger: Tri komada za violončelo i klavir; Astor Piazzolla: Istorija tanga za flautu i gitaru; Edvard Grieg: Sonata za violinu i klavir br. 3 u c-molu, opus 45 i dr.

Trio: Ludvig van Beethoven: Gudački trio u c-molu Op.9 br.3; Edouard Destenay: Trio u h-molu za klavir, obou (flautu) i klarinet Op. 27; Melani Bonis: Suite en trio, Op. 59; Josef Haydn: Klavirski trio br. 39 u G-duru, Hob. XV/25; Claude Debussy: Klavirski trio g-mol, Aram Hačaturijan: Trio za klavir, klarinet i violinu u g-molu; Aleksandar Borodin: Gudački trio G-dur, i dr.

Kvartet: Franz Schubert: Gudački kvartet „Smrt i djevojka“

Kvintet: Robert Schumann: Klavirski kvintet u Es-duru, Op. 44; Antonin Dvorak: Klavirski kvintet br. 2 u A-duru, op. 81; Luigi Boccherini: Gitarski kvintet u D-duru, G.448; Dejan Despić: Vinjete za duvački kvintet; Gabriel Pierné: Pastorale za duvački kvintet; Claude Debussy: Claire de lune, za duvački kvintet i dr.

Opširnije