U avgustovskom broju časopisa Gracija objavljen je intervju s Antonom Martinovim, svestranim muzičarem, violinistom, dirigentom i kompozitorom iz Pariza, koji već nekoliko godina kao mentor i dirigent doprinosi razvoju Ljetnjeg kampa za kamernu muziku.
Iz intervjua pod naslovom „Muzika uvijek ima duha“ izdvajamo:
Već tri godine za redom radite kao mentor Ljetnjeg kampa za kamernu muziku, koji se održava svake godine na Ivanovim koritima, od 2012. Kakvo je vaše iskustvo sa ovim projektom? Šta Vas vraća ponovo kampu?
Ovo je divna inicijativa i veoma mi je drago da mogu da doprinesem tome. Čestitam Maji Popović, Ministarstvu kulture i svima koji su dio ovog projekta. Veoma mi je drago da vidim kako mladi crnogorski muzičari napreduju svake godine i da radim zajedno sa članovima Crnogorskog simfonijskog orkestra, sa kojima svake godine pripremamo novi koncertni program. Već se veoma dobro poznajemo i uzajamno poštujemo. To je veoma važan događaj za kulturno i humano ostvarivanje u zemlji kao i za međunarodne kontakte.
Koliko Vam znači što radite s mladim muzičkim talentima?
Mislim da za muzičara nema “godina”. Jedino što odvaja “mlade” talente od “ne više mladih” je vjerovatno što “ne više mladi” imaju nešto više iskustva. Rekao bih da nikad nije “kasno” ni “prerano”. Što studenti bolje sviraju, to je naš posao više razmjena i veoma sam srećan da vidim kako crnogorski studenti postaju ozbiljni umjetnici i kolege. Većina njih je zaista talentovana i razvija se veoma brzo, i to mogu da potvrdim pošto mnoge od njih poznajem već tri godine. Tokom godine, neki od njih studiraju u Londonu, Beču i Njujorku i rad s njma je interesantan i učinkovit. Neki od muzičara koje sam sreo ovdje prošlih godina sada studiraju u mojoj klasi na Kraljevskom konzervatorijumu u Belgiji. Veoma sam srećan što mogu da doprinesem njihovom napretku.
Čemu težite u kamernoj muzici, kao violinista, dirigent i svestrani muzičar?
Dok sam bio solista Simfonijskog orkestra u Milanu pokušao sam da ograničim svoju aktivnost “samo na sviranje violine”, kao većina violinista koje sam tada poznavao. Vremenom sam shvatio da to definitivno nije dovoljno i da me to ograničavalo. Počeo sam da, pored violine, obraćam više pažnje na moju strast prema komponovanju, sviranju klavira, orgulja, čembala i da studiram orkestarsko dirigovanje. Shvatio sam ubrzo da su se, u mom slučaju, svi ovi aspekti prožimali. Na primjer, “violinističko otkriće” kako svirati određeni odlomak Paganinijevog Kaprisa, prošle godine, kada sam ih svirao nekoliko puta na koncertu, puno sam radio na tome, može iznenada da pojasni bolji način stvaranja proba orkestra. Određeni dirigentski gestovi otkrivaju kako da se izvede fraza u djelu kamerne muzike ili kako bolje da se napiše linija basa u orkestarskoj partituri. Ovakve “interakcije” se dešavaju veoma često sada kada sam se privikao na njih. Kao violinista, moram da poznajem orkestarsku partituru detaljno. Kao dirigent, mislim da je veoma korisno da sviram različite instrumente; to mi dozvoljava da nađem odgovarajuća rješenja i da uštedim vrijeme i snagu muzičarima. Istovremeno, stekao sam uvjerenje tokom studija dirigovanja i saradnje sa odličnim dirigentima kao što su Alun Fransis i Viktor Dumanesku, da nije dovoljno da sviraš dobro instrument da bi dobro dirigovao. Nadovezati se na nekoliko aspekata je dopunska odgovornost, jer koliko god stvari radili, radite samo jednu po jednu i morate to da radite dobro. Hvala Bogu, svi smo u istom muzičkom “kampu” a moja glavna težnja je sama muzika. Ako pitate za precizan repertoar, što više učim o muzici toliko vidim koliko je njeno područije široko. Toliko je divnih kompozitora od epohe rane renesanse do naših savremenika, čija muzika mi govori da bi popis bio dugačak. Trenutno, jedan od mojih omiljenih kompozitora je Robert Šuman, posebno njegove simfonije, kamerna muzika i koncerti, naročito violinski koncert, koji se rijetko izvodi. S vremena na vrijeme izvodim svoje kompozicije. Smatram da je veoma zdravo izvoditi vlastitu muziku. Svi “normalni ljudi”, od Korelija do Isaija, su to radili. Pitam se zašto je to danas vrlo rijetko; mislim da je to prilično iskreno i odgovorno.
Ako me pitate o mojim težnjama na polju saradnje, vrlo sam sretan zbog našeg rada sa muzičarima iz Crnogorskog simfonijskog orkestra, oni su divni. Jako bih volio da se ta saradnja nastavi i da postane redovna, u Crnoj Gori i u inostranstvu.
Kompletan intervju možete naći na našoj Internet stranici u rubrici Press.